POVRATAK

           Ovaj recital za je nastao pre više od 15 godina iz ličnih potreba za proslavu školske slave. Korišćeni su dotle poznati pisani izvori nastali u narodu. Pisan je arhaičnim govorom kako bi decu što verodostojnije vratio u prošlost.

Želela sam da na bajkovit način upoznam mlađu decu sa životom i iskušenjima Svetoga Save.

Koristim ga u radu sa decom već godina i uvek kod dece izaziva buru oduševljenja. Zato sam odlučila da ga podelim sa vama.  

DA BI SE  RECITAL IZVEO  DOVOLJNO JE SVAKOM UČENIKU PODELITI PAR REČENICA I CELO ODELJENJE MOŽE IZNETI RECITAL BEZ PROBLEMA.                           

 

       POVRATAK SVETOG SAVE U OTAČASTVO

 

 

            Kad je Rastko Nemanjić ušao u sedamnaestu godinu uzrasta, spremahu ga da vlada zemljama i za raskošnu ženidbu. Po primeru biblijskom i književnom, Teodosije izričito kaže da ga roditelji hoće po zakonu da ožene, a mladić neprestano željaše da  ,,izbegne svet i da se odvoji od svih.“

            I gle, kao Bogom upućeni, dođoše roditeljima njegovim neki kaluđeri iz Svete Gore, iz Grčke da prose potrebnu pomoć. Mladić se tajno dogovori s njima da ga ovi sprovedu do svetogorskih manastira.  

   Kad stiže u manastire, posle izvesnog vremena, u crkvi se pokloni pred svetim oltarom i zavetova se Bogu rečima: ,, Uznosim te Gospode što si me primio.“

 Tada ostriže kosu, obuče se u monašku rizu i izmeni  ime Rastko, monaškim imenom Sava.

            Arnautski car jako zamrze Srbe, te u svojoj pakosti naumi da ih jednom sve iz zemlje istrebi.

On skupi veliku vojsku i potera Srbe kmoru.Pred Srbima iđaše Sveti Sava. Kad dođoše do mora, Sv Sava časnim krstom rastupi more i prođe sa Srbima između dve stene od vode, po dnu mora, kao po suvu.

 Kad stigoše Arnauti i oni naiđoše na more ali kad behu upravo na sredini, Sveti Sava se pomoli Bogu, i more se opet sastavi  te se Arnauti svi podaviše.

 Ostade samo jedan šepavi od koga se, posle, drugi Arnauti namnožiše.

            Cela srpska zemlja ukrašena je imanom Svetog Save. Od Savinog polja kod Hilandara, preko Save,  Savine, Savinca, Savova, Savovske, Savanovca, Savinog sela do Savinog izvora na vrhu Durmitora.

 Savinim stopama po Savinoj zemlji može se putovati iz Savinog u Savin manastir.

Srpska zemlja je životopis Svetoga Save.

            Sveti Sava je simbol svih srpskih težnji ka dobru. Sve što je dobro, dobro je zato što ga je Sveti Sava blagoslovio.

 Sve što ne znamo, Svetim Savom je objašnjeno.

Ničijoj se sreći ne treba čuditi ako je  u njegovu kuću svraćao Sveti Sava.

            Sveti Sava nauči Srbe da usijaju gvožđe, ali im još više usija srce za krst časni i veru pravoslavnu.

            Dosta godina prožive Sveti Sava u Studenici, gde bolnicu prvu osnova.

Mnoga isceljenja učini on i mnoga čudesa božjom pomoći načini.

            I ne samo njime samim nego i imenom njegovim kiselilo se mleko.

 Njegovim molitvama se sirilo.

            Srbi do Svetoga Save mrak iz kuća izbacivahu karlicama. On ih nauči da otvaraju prozore na kućama ali i da otvaraju prozore na sebi i da izbacuju mrak iz sebe.

            Velmožama i svim bogatašima, apostolski zaprećivaše da se bogate dobrim delima a ne novce i imanjem.

 Vojnike učaše da se klone uvrede i nepravednog grabljenja.

Sve ljude upućivaše na ljubav prema bližnjem i moljaše ih da ne vraćaju zlo za zlo, nego da lpne hleb svoj onima koji gladuju i da ne preziru svoje po krvi.

            Takvim se svetilnikom srpska zemlja prosvećivaše.

            U svojim poznim godinama Sveti Sava namisli da ostavi vlast prosvetiteljstva u Srbiji i da u tuđim zemljama završi život svoj.

            Rečju Svetog Save vetrovi i mora se smiriše i dobivši ugodno vreme on doplovi do svih mesta gde stradanje pretrpe Isus.

            Razgovaraše sa carevima i sultunama, ali se družaše sa srpskim pastirima i božjacima.

Bejaše rado viđen na dvorovima ali stizaše da pričuva stado čobaninu dok je čoban bolovao.

            Dospe u Jerusalim, ali se pojavljivaše i po srpskim zabitima, u vodenicama i u kolibama kao putnik namernik, rođak i komšija, sa kojim se moglo kao čovek sa čovekom razgovarati.

            Bolest velika, zbog mnogih napora, obuze Svetog Savu i duša mu beše blizu smrti.

            I pošto se spremi na lak odlazak od sveta, do kraja zahvaljujući Bogu, predade u ruke njegove dušu svoju.

            Dim je život naš, para, zemlja i prah. Za malo se javlja i brzo nestaje.

            Mali je trud života našeg, a veliko beskonačno, dobro kao nagrada.

            Građani u množini dobivahu dodirom svetih njegovih moštiju isceljenje mnogim bolestima.

            Hromima darivaše hod, grbavima, grbavima ispravljenje a gluhima da čuju.

            Od vremena njegovog postojanja do njegovog postojanja u ovom vremenu, prošlo je više od sedam vekova, a on jednako hodi vidivim i nevidim.

            I tako, Sava, prvi arhiepiskop i učitelj srpski traje i ostaje uz nas i u vremenima neutaženog tamnim, vremenom crnih iskušenja kao podvižnik svetosti  i svetlosti.

            I tako na vjek i vjekov.  

                 Suzana Miljković

SVETI SAVA

Ево дивне песме о светоме Сави, кога србски народ као свеца слави.
Он је био дете једнога владара, име му је Растко, син србскога цара.

Народ је побожан некад јако био и тај владар госте многе је примио.
Једног дана поче сутон да се хвата, калуђер’ма старим отворише врата.

Замолише конак ови светогорци, Немања их прими уђ’те свети оци.
Љубазно их служи и Растка довео, а он као дете међ’ монахе сео.

И пре царем хвале Бога великога, а он носи даре дарива свакога.
Ја даривам Бога а Он мени мира, па да ми сачува моја сва три сина.

И оде да спава у своје одаје, заборави Растка да тамо остаје.
Растко као дете једнако их моли да се њему само о Богу говори.

Па онда уздахну њему срце младо, и ја бих за Христа мојега пострадо.
Ал’ шта могу сада, ко да ме избави, па да и ја носим ту расу на глави?!

Ја вас сад преклињем ево као дете, када ви пођете да ме поведете,
али мојој мајци немојте казати јер ме много воли па ми неће дати

Мога оца царство проћиће к’о ништа,а ја тражим Царство што има код Христа
Немања се труди купи милостињу, монаси говоре његовоме сину:

Чујеш чедо мило, мораш промислити. Ал’ ти мораш тамо са нама постити.
И царске хаљине нећеш ти носити, него црну ризу ти ћеш облачити.

На све ово Растко пристаје и рече, идем мојој мајци још последње вече,
јер ме више неће она загрлити, нити свога сина више пољубити.

Ништа и не слути младог Растка мати, око пола дана тек поче питати:
А где нам је Растко ? – на обед га зове, и отвара редом она царске дворе.

Ал’ детета нема и њој се не једе, и Немању шаље да јој га доведе.
Нигде , нигде нема нашег милог сина, и настаде вриска међу њима свима.

И Вукана зове и Стефана свога. Траж’те децо Растка мог сина милога,
траж’те свога брата децо моја мила, ала ми се туга у срцу савила.

Немања замишљен к’о да нешто слути, ником’ ништ’ не каже него само ћути.
Они светогорци кад су говорили, ја и Растко само са њима смо били.

Боже Свети, Силни, ако ј’ воља тако, да је с’ њима от’шо и мој мили Растко.
Теби га предајем , Тебе нека слави. – али ко ће доћи то мени да јави?

Да пошаљем слуге – то ћу учинити, ако хоће натраг ја ћу га вратити,
и одоше слуге, ал’ већ беше Сава, родитеље своје по њима поздравља.

Поздрав’те ми оца, нек’ се моли Богу, ал’ ја у двор више вратит’ се не могу,
ја сам наш’о мира сад у светој Гори и наш’о сам Цара што сав свет сотвори.

Потруд’те се и ви родитељи мили, да би и ви Царство Вечно заслужили.
Мајци ми однес’те овај прамен косе из очију њених сузе нек’ оросе.

И тако је Сава он заштитник свима, молитвом помаже он својим Србима.
Светитељу Саво почуј наше гласе и МОЛИ ГОСПОДА ДА ОН СРБЕ СПАСЕ!

 

СВЕТИ САВА

Око његове главе лете пчеле
И граде му живи златокруг

У риђој му бради
Засутој липовим цветом
Громови с муњама играју жмурке

О врату му вериге висе
И трзају се у гвозденом сну

На рамену петао му пламти
У руци штап премудри пева
Песму укрштених путева

Лево од њега тече време
Десно од њега тече време

Он корача по сувом
У пратњи својих вукова

Васко Попа

 

ПРОСВЕТИТЕЉ

Пут светлости усред мрака
уз благослов нађе мира,
да Божанска хармонија
у Светоме храму свира.

На школама звоне звона
школско-верска јесте слава,
у предању што остави
просветитељ Свети Сава.

Он духовним пером реза
пут мудрости свога знања,
своје списе па и књиге
на ту Свету Гору склања.

У будућност гледао је
у рукама држећ’ књигу,
Хиландар је обнављао
за Србију бринуо бригу.

Од лозе је Немањића
благородног беше дара,
па га школе радо славе
као свога просветара.

Хвала теби Свети Саво
што си народ просветио,
и путеве светосавља
српском роду осветлио.

Београд,
19.06.2016. год. у 17:49 час.
Аутор: Горан Витић