Žao mi dnevnika

(Фото Л. Вулетић)

Pođoh sinoć na roditeljski sastanak. Onako svečano, lep osećaj. Ali, nešto mi fali, nedostaje… ruke su mi prazne. Setih se, dnevnik. Kratko zastanem i fljus, pa nema dnevnika. I odmah mi pade na pamet. Pre izvesnog vremena srela sam svoju učenicu, lekar, specijalizant, majka, supruga, ćerka…kakva sreća i radost. Ćaskamo, nikad kraja ovakvim susretima. I na kraju ONA kaže: ,,Učiteljice, niste se uopšte promenili. Isti ste kao i onda kada sam krenula u prvi razred kada ste nas prozivali iz dnevnika. Sećam se kao juče da je bilo. Nosili ste ….i dnevnik u rukama i rekli ste da treba da ga napunimo peticama.“

Svakog dana zadnjih meseci ulazim u učionicu bez dnevnika. Uvek mi fali. Kao da je to neki statusni simbol. Bar za mene.  Dugme, miš, lozinka i eto ga, dnevnik, es- dnevnik. Moji prvačići su prvo mislili da se igram ili sam na fejsu kad gledam u es. Morala sam da im pokažem kako izgleda i zašto sam stalno na laptopu. Sada znaju šta se dešava.

A, žao mi dnevnika. Nestale su mnoge rečenice iz naše komunikacije sa učenicima – kad otvorim dnevnik…nema više gvirkanja kad upisujemo ocene, nema, mogu li da vidim…Nestala je i rečenica…Imaš gospodski posao, dnevnik u ruke, tebi je lako.

Potpuno je drugačiji osećaj. Trideset godina, svakog dana, svakog časa.