O RODITELJSTVU -zašto je važno detetu reći NE, ali i prihvatiti njegovo

Pravila i ograničenja su osnovni instrumenti razvoja i vaspitanja dece. Ali, mališani vrlo ranu počnu da se suprotstavljaju. Zato je neophodno znati kada i kako upotrebljavati DA i NE u porodici. Evo šta o tome kažu psiholozi.

U poznatoj knjizi dečijeg psihiloga Aše Filips „Zašto je važno detetu reći ne“ podvučena je važnost ograničenja i pravila kao osnovnih instrumenata za razvoj i vaspitanje dece i odraslih. Autorka knjige tvrdi da je zabrana osnovni deo odnosa između roditelja i dece. Znati reći NE u pravom trenutku je neophodan uslov za zdrav razvoj ličnosti mališana. Pre svega, roditelj je pozvan da prepozna svoj lični edukativni stil i da sebi mogućnost da uskrati i dozvoli nešto detetu.

 

 

 

Inteligentni koncepti ovog tipa pedagogije se, međutim, često koriste na neadekvatan način. Oni se uzimaju kao izgovor da se opravdaju zabrane i beskompromisna ponašanja odraslih. Koriste se da bi se dao autortitet nepotrebnim zabranama kao i dozvolama u momentima kada roditelji ne žele da slušaju objašnjenja i priče, nervozni su i sl. Tada roditelji popuštaju ili izvrdavaju po istom kriterijumu – odgovaraju na osnovu trenutnog hira, da bi rešili detetov problem a da se ne stave stvarno u njegovu situaciju.

 

 

 

Dečije NE njima pomaže da se razvijaju

 

Puno, možda i previše, se piše o tome koliko je važno da roditelji kažu NE deci. Potcenjuje se važnost dečijih protesta. I NE koje deca govore njima pomažu da se razvijaju. Psihologija podvlači važnost ove činjenice već od druge godine života deteta. Nesumnjiva je vrednost suprotstavljanja u adolescentskom periodu da bi dete postalo samostalno. Jer, na kraju krajeva, zabrinjavajuće je i ako deca ne umeju da kažu NE. Dete koje je uvek poslušno, koje roditelji mnogo vole, uglavnom je pokorno, želi da se sviđa svima, plaši se prisustva odraslih i uskraćena mu je mogućnost izražavanja.

 

 

 

Tokom analize dečijeg buntovnog ponašanja, nemoguće je izostaviti ponašanje roditelja. Ono može indirektno da utiče na uznemiravajući način. Potrebno je osvetiti se svim „lošim stvarima“ koje je dete primilo na emotivnom planu, nesposobnosti da se tolerišu frustracije, previše strogom vaspitanju, nemogućnosti mališana da bude ono što se od njega traži, konfliktnim porodičnim situacijama – može postojati mnogo skrivenih motiva koji objašnjavaju NE kod dece. Ali, u većini slučajeva, zavisno od intenziteta i uzrasta, možemo normalizovati „neprijateljska“ ponašanja, čak i ako nam se to čini teško. Imajte na umu da deca imaju pravo da odbiju da nešto urade, kažu, da se ponašaju na određeni način, ponove ono što tražimo itd. Roditelji ponekad i previše pokušavaju da se ubace u detetov život, i o tome treba voditi računa. Uradi ovo, nemoj to da govoriš, prestani, jedi, igraj se. Rekacija na hiperkontrolu može biti inhibicija ili odbrana koja vodi tome da se svemu suprotstavlja. Potrebno je detetu dozvoliti da živi svoj uzrast: bolje je ponekad dozvoliti da se dete ponaša i „loše“ nego braniti i tražiti žrtvu od njega. Nisu sva deca ista: nekima može biti teže ili su jednostavno sporija u privikavanju na promene, na pravila, sporija u odgovaranju na zahteve, poređenja sa drugima, da da nemaju nikakvu patologiju.

 

 

 

Instrument afirmacije

 

Dečiji NE, iako imaju različita značenja, smatraju se instrumentima afirmacije (samo-potvrde), pre nego hirom. Nema mnogo koristi od strogog ponašanja pred negacijama deteta. Time se ono samo još više oseća neshvaćenim i potvrđuje mu da je za pobedu potrebno koristiti snagu, vršiti pritisak, nametati svoje. A ono što njega zanima i šta ono misli, to nikoga ne interesuje. Iza svakog „lošeg“ ponašanja deteta, uvek se mogu naći kontradiktornosti roditelja koje su neadekvatne za sinhronizaciju sa realnim potrebama deteta.

 

 

 

Koliko DA je potrebno sa roditeljske strane?

 

Biti roditelj koji voli da uspostvlja pravila ne znači odgajanje osobe koja želi da živi po pravilima. Kada roditelji mnogo puta govore NE, njih dete čuje samo kao zvuke u pozadini, oni za njega nemaju značenje i ono ne reaguje. Na sreću, jer da ih ima puno i da funkcionišu, ona bi dete ugušila. Treba razmisliti, sa druge strane, sa koliko DA se obraćamo deci, ne da bismo im nešto dopustili već da bismo ih podržali, oni DA koji poručuju „DA tome kakav si“, „DA,sviđaš mi se“, „DA, razumem te“, „DA, u redu je iako se ne slažem sa onim što mislis“, „DA, dobro mi je sa tobom čak iako te u nekim trenucima ne podnosim“.

 

 

 

Promena rekacije sa NE na DA u cilju poboljšanja odnosa

 

Odnos između roditelja i dece ne može da se zasniva na „Zna se ko kosi a ko vodu nosi“ principu. A često se roditelji baš na to koncentrišu. Da bi se dobro odgojila i vaspitala jedna osoba, ona se mora osećati voljenom i shvaćenom, to mora biti odnos zadovoljavajuć za obe osobe. Verovanje da pravila moraju da postoje kako bi se uštedeo napor razmatranja svakog problema, može biti neprijatelj svestranog i kreativnog odnosa punog razumevanja, bliskosti i empatije sa sopstvenim detetom, van okvira DA i NE.

 

 

Koliko vi često detetu govorite NE a koliko DA? Umete li da odredite meru?

 

Izvor:http://www.najboljamamanasvetu.com/2014/02/zasto-je-vazno-detetu-reci-ne-ali-i-prihvatiti-njegovo/